Irena Stikovac, PRK, Beograd

“Zdravo dr Mirko.

Bila sam dobra i odmarala sam oči dve nedelje, zato se tek sada javljam, a nisam htela da Vam moj suprug kucka umesto mene…

Želim da Vam se od srca zahvalim što ste mi pomogli da pobedim svoju najveću (doduše i jedinu) fobiju – strah od trajnog gubitka vida.

Da pojasnim – kada sam bila 4. razred osnovne škole, i dobila svoje prve naočare (OD: -2,75, OS: -2,25), dotični doktor, čijeg imena ne želim da se sećam, mi je postavio dijagnozu. Nije baš da klinci razmeju latinski, pa sam ga zamolila da mi objasni o čemu se radi. Ukratko mi je rekao da imam ozbiljan problem, i da je samo pitanje hoću li izgubiti vid za 3 godine ili za 3 meseca.

Naravno da sam sledeći put išla kod drugog doktora. I naravno, nikom nisam pominjala ništa. Iako posle njega više nijedan oftalmolog nikad nije spomenuo tu čudovišnu mogućnost, ja sam se gotovo celu osnovnu školu budila sa strahom i pitanjem: “Hoću li videti išta kad otvorim oči?!”.

Verujem da ste se naslušali i načitali silnih izjava beskrajne zahvalnosti, ali isto tako verujem da Vam svaka od njih znači.

Od prvog susreta ste mi ulivali poverenje, jedino je ogromni strah bio razlog što Vam nisam još 2010 poverila svoj vid. Nadam se da sada malo bolje razumete zašto mi je trebalo toliko puno da prelomim.

Sada ne mogu da Vam opišem kako se osećam. Svakim danom vid mi je sve oštriji – već vidim bolje nego sa naočarima koje sam nosila.

Pogled na svaku stvar oko sebe me ispunjava neopisivim osećajem potpunog ushićenja. Svi ti detalji, boje, konture letvica na roletni, šare na parketu, treperenje lisća u krošnji,…

Nikada u životu nisam ovoliko puno i ovoliko često plakala, ali od sreće.

Sasvim sam svesna da ovo što pišem pomalo zvuči patetično, ali ja sam zaista najikrenije toliko preplavljena pozitivnim emocijama, da nisam mogla da izbegnem tu zamku, i pored najbolje volje.

Hvala Vam!!!
Irena”